O namaUslugeProjekti
Rubrike
Kontakt

Press
TV
www
Pod lupom
Naš stav
Pitamo vas
Ebart Lab
Drugi o nama
Galerija
POSVETA HOLIVUDU TARANTINOVOG DETINJSTVA
23. Maj 2019. godine
Danas
O filmovima Celine Sciamma, braće Darden, Ire Sachs i Kventina Tarantina Piše Borjanka Milatović Veliko, prijatno iznenađenje na ovom festivalu je stiglo od francuske autorke Celine Sciamma, sa klasičnom, istorijskom, kostimiranom dramom „Portrait of A Lady on fire“. Radnja se događa u Bretanji 18. stoleća, gde jedna italijanska otmena i dobrostojeća kontesa angažuje mladu ženu da bude dame de compagnie njenoj lepoj i mladoj ćerki Eloise koja se upravo vratila iz benediktinskog manastira i oporavlja se od gubitka svoje starije sestre. Pratilja, Mariana, u stvari je slikarka i angažovana je da bi u tajnosti napravila portret Eloise koji bi trebalo da bude poslat budućem bogatom suprugu u Milanu a koga Eloise nikada nije videla. Znajući koliko je tvrdoglava i koliko je protiv takvih aranžiranih brakova, pa samim tim i nespremna da pozira za portret koji će tome služiti, kontesa jedino rešenje vidi u tome da njena ćerka bude portretisana tajno. Tim više što prethodni pokušaji nisu uspeli jer je Eloise to odbijala. Odnos dve mlade žene se polako uspostavlja - u početku sramežljivo, da bi, kako dani prolaze, postale bliskije i provodile sve više vremena zajedno. One se šetaju, čitaju, pričaju, pri čemu Marijana sve vreme intenzivno studira lice svoje gazdarice kako bi putem memorije probala da ga reprodukuje na platnu. Vremenom taj odnos postaje sve dublji, da bi se zapalio i prvi plamen strasti. I da bi došlo do kratke ali pasionantne ljubavne avanture... Delo Sciammae je elegantna, pasionantna i zagonetna drama. Estetski savršena. Data u jednom tonu i dahu. Sa erotskim nabojem i nekom skramom nepoznatog i nepredvidivog. Na momente zastrašujućeg. Sa isključivo ženskim ansamblom. U kome nema muzike - samo odjeka koraka, eha glasova, šuma okeana i vetra... jedne paganske pesme i Vivaldijeve muzike u finalnoj sceni u kojoj se vidi da je opsesija i želja, čak i s protokom vremena i na distanci, i dalje veoma jaka... Uz inteligentnu, majstorsku režiju Sciamme, glavni kredit uverljivosti i snazi ove priče daju dve mlade izuzetno talentovane glumice u naslovnim rolama - Noemie Merlant i Adele Haenel. Braća Darden, dvostruki laureati Kana, ovoga puta su nam predstavili „Mladog Ahmeda“ koji tretira pitanje islamskog fundamentalizma, viđenog i praktikovanog od strane jednog 13-godišnjeg adolescenta. Ahmed je 13-godišnji musliman koji živi u malom belgijskom gradu. Sa kacigom gustih, crnih lokni i đačkim naočarima, on izgleda i mlađe. Od trenutka kada postaje sledbenik učenja jednog radikalnog imama, dečko se suštinski menja. Svojoj majci ne dozvoljava da popije čašu vina, ima primedbi na seksi odeću svoje sestre, ne želi da uči arapski iz pesama, već samo iz Kurana, ne želi da pruži ruku svojoj divnoj i posvećenoj profesorki jer su žene nečiste a ona još pride ima i mladića koji je Jevrejin... Nesrećna majka je u šoku, tim više što je klinac do samo pre mesec-dva bio okupiran video-igricama. No Ahmed, ohrabren imamom, rešava da ubije svoju profesorku koja stimuliše decu da kroz muziku i pesmu uče arapski, što on smatra svetogrđem i zaverom zapadnog sveta protiv islama. Međutim, napad ne uspeva i njega stavljaju u dečiji pritvor, gde je izložen edukativnom tretmanu, itd... Urađena profesionalno, klinički precizno i uverljivo, ova socijalna drama je možda najmračnije delo Belgijanaca, sa Idir Ben Addijem u glavnoj ulozi. Iako crni portret ovog klinca ne pobuđuje nikakvu empatiju, braća Darden ukazuju na urgentnu potrebu da se pronađe način i pomogne ovom detetu da izađe iz tog mraka fanatizma u koji je zaplovilo. Međutim, ne nude i rešenja. Kraj filma je nenadan, kao da usled nedostatka solucije nisu znali kako da ga okončaju, pa je onda najlakše rešenje bilo reći samo...! Film Ira Sachs, popularnog i retko talentovanog američkog reditelja, sa velikim nestrpljenjem je očekivan na Kroazeti. Sineasta koji se proslavio na festivalu u Sandensu i potpisao dva izvanredna dela - kompleksnu dramu „Little Man“ i divnu romansu „Love is Strange“, sinoć nam je predstavio svoj poslednji film „Frankie“. U njemu, Izabel Iper je glumica. Doista ništa čudno. Ni novo. Ali je zato tu zbog egzotike Portugal. Veličanstvena Sintra. Svesna da joj nije ostalo još mnogo vremena imajući u vidu njenu bolest, glumica rešava da okupi svoje najbliže poslednji put. Lepo mesto za takav skup. Ona se ne plaši paparaca tako da se polunaga kupa u hotelskom bazenu. Polako otkrivamo i članove porodice. Muža u blejzeru koji se na jedvite jade penje uzbrdicom. Bivšeg supruga koji se mota naokolo. Tu su i njegove bliznakinje koje ga ne napuštaju... a i sinovi i prijateljica frizerka, itd, itd... Treba vremena da bi se shvatilo ko je tu kome i šta. Oni tu tumaraju, druže se... i... Zamišljen, verovatno, kao drama o disfukcionalnoj porodici, „Frankie“ je, nažalost, nezanimljiv, ravan film. Bez emocija, bez duha i šarma. Uprkos prestižnoj internacionalnoj ekipi filmskih zvezda, kraljici Izabel Iper u ulozi glave familije, suncu Portugala, Ira Sachs se zatvorio u jednom teatru turističkih i depresivnih slika. Tanko i razočaravajuće. Što se tiče Kventina Tarantina, dovoljno je bilo biti sinoć u Kanu da biste shvatili da je on jedan, jedinstveni i neponovljivi! Niko, apsolutno niko ne može da proizvede takvu histeriju i interesovanje kao on. Budući da vam pišem, shvatate da sam ipak uspela da preživim te horde ljudi koje su se tiskale za kartu ili pozivnicu za premijeru njegovog novog dela „Bilo jednom u Holivudu“. Pa, šta da vam kažem o njegovom novom filmu? Prvo, došao je kao neki povetarac, dašak svežine, u odnosu na sva prethodna dela prikazana na festivalu. I uspeo da nas zabavi i nasmeje i odvede u neki sasvim drugi svet. U Holivud kasnih 60-ih. U tom omažu Holivudu njegovog detinjstva, Tarantino govori o uticaju koji su na njega imali američki B filmovi i TV, špageti vesterni, martialna umetnost, popularna muzika i još bezbroj efemernih, beznačajnih stvari. Centralni karakteri su Rik Dalton (Leonardo di Kaprio), glumac koji je 50-ih godina igrao u TV vestern serijama, ali sa karijerom na zalasku, i Klif But (Bred Pit), Rikov najbolji pajtos i dubler, koji je vremenom prestao da radi i postao njegov vozač i poverenik. Oni su opušteni, simpatični, najčešće dobro nabareni viskijem i bloody Maryjem i, sa nekom laganom, pitkom samoironijom, mačo humanošću i šarmom za pozajmiti, uspevaju da opstanu. Tarantinov novi film je spektakularno detaljan, nostalgičan kolaž, epska priča o Holivudu kasnih 60-ih, ispričana sa razoružavajućim šarmom, duhom i humorom. Koja nema jednu narativnu nit. A budući da smo od autora zamoljeni da ne otkrijemo detaljno radnju, da ne bismo pokvarili uživanje gledaocima, ne mogu ništa više da vam kažem o samoj priči, a posebno ne o kraju filma. Ono što izvesno mogu je da ćete se, i pored toga što je film neujednačen, na momente ravan i dug (nepuna tri časa), vrsno zabaviti, nasmejati i uživati. I to na tarantinovski način!

Antrfile:

Autor: BORJANKA MILATOVIĆ
Arhiva vesti