O namaUslugeProjekti
Rubrike
Kontakt

Press
TV
www
Pod lupom
Naš stav
Pitamo vas
Ebart Lab
Drugi o nama
Galerija
NEMA AROGANCIJE VEĆ OPRAVDANOG PONOSA
25. Jun 2019. godine
Danas
RAZGOVOR: Francuski pisac i novinar Deni Tilinak, savetnik bivšeg predsednika Francuske Žaka Širaka Monako, Pariz, Beograd - Francuzi imaju sreće što se njihovim jezikom govori na pet kontinenata. To je jezik sporazumevanja u svetu isto koliko i engleski naravno, ali i španski ili portugalski, kineski, hindi, guđarati. U vreme stvaranja normi u kojima preteže osnova izvedena iz engleskog u svim sredstvima komunikacije važno je braniti jezičko mnoštvo, a za Francuza ili francuskog pisca i braniti naš jezik, koji je dao toliko slavnih pisaca celom svetu - kaže u razgovoru za Danas Deni Tilinak, francuski pisac, novinar i savetnik bišeg predsednika Francuske Žaka Širaka. On je osnivač Međunarodne organizacija za frankofoniju, koja ima status posmatrača u UN i bio je i predsednik žirija za Evropsku književnu nagradu koja se godišnje dodeljuje najboljem stranom romanu prevedenom na francuski jezik, a koju je ustanovila srpska dobrotvorka i meseca Madlena Cepter. Nedavno uručenje francuskog Ordena reda viteza za umetnost i književnost Madleni Cepter u vili Trianon nedaleko od Monaka bilo je prilika za razgovor sa Denijem Tolinakom o savremenoj francuskoj književnosti, problemu očuvanju „malih“ jezika u vremenu globalizacije i elektronske komunikacije, ali i francuskoj politici prema Srbiji i NATO bombardovanju SRJ pre 20 godina. l Ako se francuski kao tradicionalni jezik svetske diplomatije povukao pred sveprisutnim engleskim, kakva je onda sudbina takozvanih „malih“ jezika i kultura koje se na njima razvijaju? - Pre nešto više od pola veka, u svim diplomatskim predstavništvima se govorio francuski. On se povlači iz međunarodnih okvira i to po stručnim kongresima, kao i u okviru Evropske unije. Francuski jezik gubi prostor, iako je proglašen radnim jezikom u statutima koji su, dakle, time prekršeni. „Manje“ jezike treba braniti. To je ista borba koju sam morao da vodim u Međunarodnoj organizaciji za frankofoniju za očuvanje mnoštva jezika. Do nedavno je postojalo pet hiljada jezika, govori se da je njih hiljadu već na putu da nestane, dok je još hiljadu pod pretnjom nestanka. Svi jezici se moraju braniti, jer je to deo baštine čovečanstva. I isto kao što su biljne i životinjske vrste u opasnosti, tako su i jezici, a to je put ka banalizaciji sudbine čoveka. l Zbog čega u Francuskoj postoji izvesna doza arogancije prema ostatku sveta kad je reč o jeziku, pisanoj reči i kulturi? - Možda postoji arogancija Francuske u vreme veka prosvetiteljstva, koji se nadovezao na značajni vek Luja DžIV tokom kog je njegova kulturna prevaga bila priznata u celom evropskom svetu, čak i dalje od Sredozemlja. Taj književni uticaj, ali i umetnički, nije izrodio deo arogancije, ali nalazimo da se ostatak sveta, uključujući Sjedinjene Države, pozivao da je negovao i izučavao našu književnost, naše istoričare. A posebno to što je mnogo revolucija u umetnosti, od romantičara pa sve do, kako ispada moderne umetnosti, poteklo iz Francuske. Dakle to nije arogancija, već opravdani ponos. l Šta nam možete reći o savremenoj francuskoj književnosti? U Srbiji se sve više prevode knjige pisaca koji stvaraju na francuskom, a da to nije njihov maternji jezik, niti su oni rođeni na tlu Francuske? - Frankofona književnost sada zauzima mesto, ako mogu da kažem, heksagonalne književnosti iz same Francuske. Tu mislim na kanadsku, haićansku, libansku, arapsku, muslimansko-arapsku književnost, kao i na onu iz Afrike. Ona već dugo obasjava i obogaćuje. Posle dugog razdoblja obeleženog istraživanjem na formalnom polju, u Francuskoj i frankofonoj književnosti postoji povratak realizmu, čak bih rekao realizmu koji se zanima za istoriju, jer Istorija, sa velikim početnim slovom, počinje opet žestoko da duva posle perioda zaleđivanja tokom Hladnog rata, za čiji je kraj Fukujama tvrdio da predstavlja kraj Istorije. Očaran sam što se savremena francuska književnost prevodi u Srbiji, što je slučaj i sa dve moje knjige. To je razlog za ponos, jer ne samo da je Francuska imala uticaja na Balkanu, već bih čak rekao da je jugoslovenski nacionalizam nastao negde oko Latinskog kvarta. Bivši Jugosloveni, naročito Srbi, bili su brojni i prisutni u francuskom književnom životu. Naravno, među najvećima koji nisu rođeni u Francuskoj su isto tako i pesnici kao što je Stetije „Libanac“, Rumuni kao Sioran, Elijade, Jonesko, sada je tu Makin, koji je Rus u Francuskoj akademiji, Fransoa Čeng takođe, koji je Kinez. Margerit Jursenar je bila Belgijanka. Na kraju krajeva, kad se zanimate za francusku književnost, reč je u stvari o frankofonoj književnosti. One se mešaju. l Bili ste savetnik bivšeg predsednika Francuske Žaka Širaka u vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije. O ulozi Francuske i njenog tadašnjeg predsednika postoje kontraverze - od zalaganja za intervenciju do zauzdavanja vrha NATO i spašavanja beogradskih mostova. Šta je zapravo bila politika Pariza? - Nisam odobravao veliki deo francuske politike tokom dešavanja na Balkanu, naročito tokom NATO bombardovanja. Ja sam golista, Šarl de Gol se, to se zna, udaljio od NATO, od njegovog vrha koji odlučuje, a koji je uvek pod kontrolom Amerikanaca. Svi znaju, čak i ako se to nije previše prenosilo po diplomatskim krugovima, da je Širak intervenisao da se poštedi Beograd, pogotovo da se poštede beogradski mostovi. Politika Pariza je, za moj ukus, bila previše bliska američkoj, nije se u tom sukobu od nje dovoljno odvojila, ali je činjenica da je Širak učinio sve kako mostovi u Beogradu ne bi bili bombardovani. Čini se da je njegova intervencija na tom planu bila pozitivna. l Da li posle 20 godina od NATO intervencije u SRJ mislite da je bilo ispravno prvi put posle Drugog svetskog rata bombardovati jednu evropsku hrišćansku zemlju i kako komentarišete to što upravo iz Francuske sad stižu glasovi da je slučaj Račak „najveća medijska prevara 20. veka“ i da je priznavanje jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti bila greška? - Da, tako je. Prošlo je vremena, ustanovilo se da će posttitovsko vreme verovatno izazvati raspad Sovjetskog Saveza, što je uostalom razotkrilo velike razlike u stavovima kod naših saveznika ili prijatelja. Mislim na Nemačku koja je veoma brzo priznala Hrvatsku i Sloveniju, čemu je razlog bio interes. Tu mislim i na Vatikan, koji je to učinio zbog razloga koji shvatamo. Kad pogledamo unazad, nesumnjivo prebrzo je priznala muslimansku državu sa, barem po svojim tendencijama, delimično terorističkim i mafioznim prizvukom, što predstavlja rizik koji tada Amerika nije procenila. To što većina počinje tu i tamo, po diplomatskim okruženjima, da govori da je to bila greška, izgleda mi prilično osnovano. l Bili ste Širakov savetnik, podržvali ste Nikolu Sarkozija, šta miste o politici aktuelnog francuskog predsednika Makrona? - Bio sam blizak Žaku Širaku iz razloga vezanih za lično prijateljstvo. Bio sam srećan što će jedan bivši De Golov ministar biti predsednik Republike Francuske 1995. i što će ući u 21. vek. Širak mi je bio prijatelj, osoba za koju imam mnogo poštovanja, uvažavanja, privrženosti i poverenje koje mi je ukazao mi čini čast. Podržao sam Nikolu Sarkozija, što je bio moj politički izbor. Nisam bio u njegovom krugu najbližih, podržao sam ga svojim perom, jer mi se 2007, posle Širakovog povlačenja zbog njegovih godina i zdravstvenog stanja, činilo da je Sarkozi najbolje rešenje. Mislim da nisam pogrešio. Ne kajem se uopšte. Sarkozi je bio bolji predsednik nego što je to javno mnjenje, uključujući tu i Francusku, reklo. Nije mogao da ostvari veliki deo svog programa zbog finansijske krize 2008. sa kojom se veoma dobro suočio, izbegavši možda ekonomski potres zbog kog bi svi bili oštećeni. To se danas priznaje i u američkim finansijskim i političkim krugovima. Što se tiče aktuelnog predsednika Makrona, nemam neke procene da iznesem o petogodišnjem mandatu koji nije došao ni do polovine. Odaje utisak da mu je stav de golovski. Pokazalo se to u načinu na koji je marginalizovao istrošene desničarske i levičarske partije oko vlade u poslednjih 40 godina, što mu je omogućilo da stupi na vlast uz većinu koja je zaista njegova i nova. Šta će od toga napraviti, rano je reći. Kao i svi Francuzi, želim mu, naravno, uspeha. Jelena Tasić Prevod sa francuskog jezika Katarina Trajković

Antrfile:

Pisac, novinar, izdavač, diplomata

- Ja sam francuski, rekao bih čak frankofoni pisac. Biti pisac nije posao, to je razlog postojanja. Bio sam novinar, potom izdavač. Tokom tri godine pored Širaka na neki način sam bio diplomata koji se bavio frankofonijom. Nikad nisam pripadao nijednoj političkoj partiji, nijednom sindikatu, niti bilo kakvoj vrsti kluba. Pisac, pa čak i novinar, dužan je da ne bude pristrasan. Ima pravo da bude angažovan, ako mu se cilj čini prikladnim, ali mora da bude veoma oprezan; previše je velikih pisaca, francuskih pisaca tokom teških 30-ih i 40-ih godina 20. veka uložilo svoje idealističke težnje u polje politike. To je proizvelo apologije Hitlera ili Staljina, koje su ukaljale čast njihovih autora. Čini mi se a nijedan dobar savremeni francuski pisac nije angažovan u politici, to je pojava koja pripada prethodnoj generaciji - objašnjava Dani Tilinak, kome su na srpskom jeziku objavljene dve knjige - „Rečnik zaljubljenika u Francusku“ u izdanju Službenog glasnika i „Beznadežne borbe“ kod Cepter buk vrlda. Tilinak je autor više od 30 romana, eseja i knjiga poezije za koje je dobio najprestižnije francuske književne nagrade.

Univerzalno hrišćansko osećanje

l Izjašnjavate se kao rimokatolik. Da li se taj rimokatolički duh Francuske posle dugo vremena ponovo pojavio tek posle požara u katedrali Nort-dam ili je to samo utisak sa strane?
- Kulturološki, duhovni, intelektualni, moralni koreni Francuske naravno duguju judeo-hrišćanstvu i potekli su iz okrilja romanskog katolicizma. To je činjenica koju osporavaju samo neki sektaši. U odnosu na tradicionalne religiozne repere, Francuska je pohrišćanjena, a u celom svetu je potom došlo do sekularizacije. Ipak, osnova je ostala i čini se da se opet spontano pojavila tokom požara u katedrali Notr-Dam. Na kraju krajeva, ta spontanost otkriva da je ta osnova bila i ostaje neizbrisiva. I u tom trenutku, Francuska i Francuzi svakako, bili su ponosni da konstatuju kako je izražavanje tog „hrišćanskog“ osećanja bilo univerzalno. Ono nadilazi kulture, narode, religije. Dobili smo poruke solidarnosti i simpatije iz celog sveta.

Priznavanje Kosova nepravedno

l Šta se tokom jednog veka dogodilo sa velikim srpsko-francuskim prijeteljstvom iz Prvog svetskog rata, pa je Francuska postala jedan od protivnika državnog suvereniteta Srbije u njenim međunarodno priznatim granicama koje uključuju i Kosovo i Metohiju?
- Budući da sam u Francuskoj, mogu sebi da dozvolim da kritikujem francusku spoljnu politiku u nekim od njenih vidova. Jednostrano priznavanje nezavisnosti Kosova, pod američkim uticajem i to treba reći, izgleda mi nepravedno, tim pre što je Kosovo do tada bilo priznato kao sastavni deo Srbije. Dogodile su se neke stvari. Skorašnja istorija je pokazala da je postojalo sovjetsko „carstvo“, kao i afričke zemlje, čiji su nacionalni entiteti mogli da se razdvoje. Očigledno je da je Kosovo, sa ogromnom albanskom i muslimanskom većinom, imalo teškoća sa suživotom u okviru bivše Jugoslavije i još više posle raspada, u okviru Srbije, ali smatram da su Amerikanci napravili grešku u odnosu na Srbiju koja je, ipak, bila naš istorijski saveznik tokom dva svetska rata. To ne bi smelo da se zaboravi. Imam dedu koji je bio na Dardanelama - „Galipolju“, sa tada budućim maršalom d’Epereom. Dakle ja to ne zaboravljam.
Autor: JELENA TASIĆ
Arhiva vesti