Parada ponosa

Parada ponosa ili prilagođavanje „političke volje“

Tadej Kurepa

Pred vama je analiza odnosa političara prema pitanju seksualnih manjina, sačinjena na osnovu pisanja štampanih medija u toku poslednjih osam godina (2003-2010).

Odnos javnosti prema homoseksualcima lako se može uvideti iz usputnih izjava javnih ličnosti koje nisu mnogo promišljene, a koje dobro pokazuju kontekst homofobije u Srbiji. Na primer glumica Milica Milša, na pitanje da li bi prihvatila da glumi lezbejku u filmu kaže: „Ne bi mi bilo baš prijatno, ali bih odglumila. Koliko je ljudi glumilo Hitlera, to je ipak samo gluma.“[1] Homofobija je oblik diskriminacije koja podrazumeva mržnju, isključivanje, dijagnosticiranje, žigosanje, okrivljavanje, šikaniranje, nasilje nad ženama i muškarcima: lezbejkama, gej muškarcima, biseksualcima i transdžender osobama (LGBT). Homofobija je prisutna u svim institucijama društva i države, u porodicama i kod pojedinaca. Posledice homofobije na lezbejke i gej muškace jesu takve da oni žive u izolaciji, društvenoj isključenosti, strahu, u situaciji da im se permanentno nameću krivica, greh i sramota, što utiče na čitavu njihovu egzistenciju, sliku o sebi i životne odluke. Lezbejke i gej muškarci su izloženi svim oblicima nasilja, pre svega psihološkom i verbalnom, kao što su emotivno odbacivanje od roditelja, porodice i prijatelja, zatim optužbe, osude, pretnje, zastrašivanje, zatim fizičko nasilje, posebno premlaćivanje u javnim i privatnim prostorima, institucionalno nasilje u vidu izbacivanja sa posla, odbijanje prijema u radni odnos, kinjenje i šikaniranje od strane nadređenih, itd, kao i državno nasilje putem ignorisanja i isključivanja LGBT osoba iz zakonskih tekstova, a posebno onemogućavanjem LGBT osoba da sklope partnerske i porodične zajednice. Naravno, ne možemo mimoići ni seksualno nasilje, a posebno seksualno zlostavljanje i uznemiravanje, kao ni ekonomsko nasilje putem uskraćivanja ekonomske podrške od strane bliskih lica, posebno roditelja. [2]

O predrasudama prema homoseksualnosti u našem društvu najrečitije govori istraživanje javnog mnjenja o odnosu prema LGBT populaciji koje je CeSID sproveo 2008. godine. Apsolutna većina (70%) ispitanika smatra da je homoseksaulnost bolest, a preko 50% smatra da državne institucije treba da rade na suzbijanju homoseksualnosti, koju smatraju veoma opasnom za društvo.[3] Iako je nauka pre više od trideset godina utvrdila da homoseksualnost nije bolest, ni mentalni poremećaj, ni emocionalni problem, predrasude građana Srbije uporno prkose naučnim činjenicama. Štaviše, samo 38% ispitanika smatra da su homoseksualci „ljudi kao i svi mi“, tek svaka deseta osoba ima uglavnom pozitivan stav, a samo jedan odsto ispitanika ima izrazito pozitivan stav prema homoseksualnosti.[4] Naravno, treba imati na umu da vrednost podataka dobijenih pomoću anketnog istraživanja može biti umanjena ako su neka pitanja tako formulisana da utiču na sadržaj odgovora, to su tzv. sugestivna pitanja, kao i da sugestivnost jednog pitanja može imati lančano dejstvo. Zbog toga sa rezervom treba uzeti podatak da je 40% ispitanika reklo da, kada bi politička partija čiji su simpatizeri počela da govori o pravima homoseksualaca, ne bi glasali za nju na sledećim izborima.[5] No, sigurno je da se političke partije veoma često prema pitanju homoseksualnosti ne odnose principijelno nego oportuno, kao i prema većini političkih i drugih pitanja, te na taj način i treba pristupiti analizi.

Prva politička partija u Srbji koja je javno zatražila podršku gej i lezbejske populacije bili su Liberali Srbije, Dušana Mihajlovića, u okviru predizborne kampanje 2003. godine.[6] No, ovaj pokušaj privlačenja homoseksulanih glasača nije bio uspešan, jer niko od tadašnjih LGBT aktivista nije želeo da se nađe na Mihajlovićevoj listi, niti je i jedna LGBT organizacija podržala Liberale na izborima. Nakon izbacivanja Čedomira Jovanovića iz Demokratske stranke 2005 godine, došlo je do formiranja Liberalno-demokratske partije, koja je prvi put na izbore izašla u januaru 2007. u koaliciji sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratskom unijom i Građanskim savezom Srbije. Sve partije ove koalicije su vrlo male partije, i sve su javno izrazile svoj pozitivan stav prema homoseksualnosti i zalagale se za borbu protiv diskriminacije gej populacije i poboljšanje njenog položaja. Tokom predizborne kampanje 2008. godine, Čedomir Jovanović je dao potpunu podršku donošenju posebnog zakona koji bi štitio prava homoseksualaca, izjasnio se za legalizaciju istopolnih brakova i izjavio da bi kao predsednik prisustvovao gej paradi.[7] Zbog toga ne čudi što je LDP bila prva politička partija u Srbiji koja je na izborima dobila podršku nekog LGBT udruženja. Reč je o organizaciji Kvirija, čiji je predstavnik tim povodom izjavio: „Mi bismo podržali i neku drugu partiju, ali one ne žele našu podršku jer veruju da bi im to smanjilo rejting.“[8] Upravo u to vreme, tokom kampanje za predsedničke izbore 2008. neke LGBT organizacije su, svesne da političari ne misle o konkretnim problemima već o onome što će im doneti najviše glasova, pokušale da podstaknu predsedničke kandidate da se pozitivno izjasne o gej populaciji mameći političare glasovima homoseksualaca kojih u Srbiji ima preko 400,000 i ne samo njima već glasovima njihovih rođaka, prijatelja i poslovnih saradnika itd.[9]

Nije bitno da li su partije koje su otvoreno podržavale homoseksualce to uradile zato što su male pa nemaju šta da izgube ili su male zato što korpus stavova koji uključuje pozitivan i otvoren stav prema LGBT ljudima nema podršku onih koji izlaze na izbore u Srbiji. Ono što treba istaći je činjenica, često pominjana u medijima, što od strane LGBT aktivista, što od samih političara, da je podrška ili priznanje homoseksualnosti - političko samoubistvo. Moguće je napraviti poređenje sa situacijom od pre nekoliko godina, kada su u novobeogradskom naselju „Dr. Ivan Ribar“ stanari protestvovali protiv doseljavanja Roma jer će im „pasti vrednost stanova na tržištu.“[10] To se ubrzo zaista i dogodilo, cena kvadrata stambenog prostora u ovom naselju znatno je pala.[11] Ovo je vrlo jasan pokazatelj da u našem drušvu postoji opšti i sveprisutnan rasizam prema Romima. Na isti način je bojazan političkih partrija da bi im pao rejting ukoliko bi podržali gej populaciju pokazatelj snažne i opšte homofobije u društvu.

Mediji su odnos političara prema homoseksualcima najčešće pokušavali da utvrde kroz pitanje o stavu prema istopolnim brakovima. Međutim, pošto ogromna većina političara i partija odlučno odbacuje ideju da se legalizuju homoseksualni brakovi ili da im se dozvoli usvajanje dece[12] ovaj kriterijum nije adekvatan, jer ne može biti differentia specifica za razlikovanje različitih politka. Odnos prema održavanju gej parade je bolji pokazatelj, međutim pošto nakon otkazivanja parade 20. septembra 2009. i pritiska koji je potom izvršen iz Evropske unije dolazi do značajne promene u izjavama i potezima političara, da bi slika bila koliko-toliko realistična potrebno je fokusirati se na izjave pre otkazivanja parade, kao i u prethodnim godinama. Uz to se čini da političari nemaju svest o tome da je osnovna funkcija institucije braka uređivanje imovinskih odnosa između supružnika i formiranje zajednice koja je pravno prepoznata i koja, kao takva, ima određene privilegije u odnosu na druge vrste zajednica. Na primer, političari brane heteroseksualni brak pričajući o apstrakcijama – tradiciji, duhovnosti, zdravoj porodici[13]; ili naglašavaju da su detetu potrebni i otac i majka, a pri tom kao da ignorišu činjenicu da u Srbiji postoje desetine hiljada samohranih roditelja, čiji su bračni drugovi preminuli ili koji su razvedeni (od kojih većina ne dobija alimentaciju[14]); ili pak političari smatraju da je smisao braka biološka reprodukcija, pa favorizuju heteroseksualni brak zbog svoje orijentacije ka „pro-životnim politikama“[15], oni nam time istovremeno kazuju da, iako su brak i vanbračne zajednice navodno izjednačene pred zakonom, u praksi su vanbračni parovi diskriminisani u odnosu na one koji su i formalno sklopili brak pred državom. Za razliku od političara čiji su argumenti najčešće nepostojeći ili neadekvatni, kada homoseksualci protestuju zbog sistemske diskriminacije oni ukazuju na određene materijalne prakse, npr. na činjenicu da Ministarstvo finansija odobrava ekstra povoljne stambene kredite za bračne parove, čime diskriminiše homoseksualne parove, jer oni ne mogu da sklapaju brakove.[16]

Godina u kojoj je bilo planirano usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije počela je skandalom kada je u februaru 2009. godine Dragan Vučićević, direktor Sava centra i kadar Socijalističke partije Srbije, zabranio konferenciju za medije na kojoj je trebalo da bude predstavljen „Izveštaj o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji u 2008. godini.“ Vučićević je izjavio da nema ništa protiv gejeva i lezbejki, osim što ne može očima da ih vidi. „Znate gde se pederi skupljaju po gradu, pa neka tamo da drže konferencije. U Centru Sava mogu da se organizuju samo skupovi s pristojnim ljudima i pristojnim sadržajem. Pederi nigde nisu dobrodošli, a pogotovo ne u Centru Sava.“[17] Nakon oštre reakcije javnosti, Vučićević se u roku od dva dana izvinio uz objašnjenje da je briga za bezbednost bila jedini razlog otkazivanja konferencije za medije: „Najiskrenije mi je žao ukoliko sam povredio nečija osećanja želeći da zaštitim učesnike konferencije za novinare i posetioce FEST-a.“[18]

Pokušaj održavanja gej parade 2001. završio se prebijanjem učesnika od strane homofoba predvođenih klerofašistima. Nakon toga bilo je još nekoliko mlakih i neuspešnih pokušaja sve dok 2009. nije usvojen Zakon o zabrani diskriminacije. U međuvremenu, posebno nakon otkazivanja gej prajda 2004. godine, veliki deo LGBT organizacija u znatnoj meri se usmerio upravo na vršenje medijskog pritiska i lobiranje u cilju donošenja antidiskriminacionog zakona koji bi im bio platforma za dalje delovanje. Računali su da će nakon usvajanja takvog zakona država morati da im izađe u susret i omogući održavanje parade pod njenom zaštitom. Ovakvu prodržavnu politiku najbolje odslikavaju upitnik koji je „Gej strejt alijansa“ uputila svim predsedničkim kandidatima početkom 2008, a koji je sadržao pitanje o stavu prema predlogu Zakona o zabrani diskriminacije[19] ili kampanja Kvirije, takođe iz 2008. godine, pod nazivom „Ljubav na ulice! Huligane u zatvore!“[20] LGBT organizacije u više navrata su ukazivale da ne postoji politička volja da se gej parada održi[21], no bilo je očekivano da do stvaranja takve volje dođe pod pritiskom Evropske unije, u okviru ispunjavanja uslova za integraciju Srbije u EU, naročito nakon usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije koji je u prvoj polovini 2009. usvojen po kratkom postupku. Tokom diskusije Srpska pravoslavna crvka, između ostalog, suprotstavila se i članu 21. koji se odnosi na sprečavanje diskriminacije na osnovu polne orijentacije. Vlada je nakon toga povukla predlog zakona, međutim nakon oštre reakcije nevladinih organizacija zakon je vraćen u skupštinsku proceduru.[22] Među političarima posebno glasan je bio Dragan Marković Palma, koji je najavljivao da „ni jedan od tri poslanika njegove partije u parlamentu“ neće glasati za usvajanje zakona protiv diskriminacije „ni po koju cenu“, makar ga i „izbacili iz vladajuće koalicije“.[23] U slično vreme je davao i protivurečne izjave, da će ipak glasati za zakon jer je „sporna terminologija izmenjena“[24], ali pošto je vladajuća koalicija i bez njega imala dovoljno glasova, glasao je protiv. Jasno je da njegovi koalicioni partneri i ostali sa kojima deli vlast itekako imaju uticaja na njega. Ovo treba imati na umu kada se analiziraju i njegove kasnije izjave, jer je vlastima u interesu da im se najglasnije suprotstavlja ovakav groteskan i auto-parodičan glas protivljenja koji je pod njihovom kontrolom i koji u velikoj meri izvrće ruglu i obesmišljava poziciju koju navodno zastupa. Značaj ovog Zakona o zabrani diskriminacije za homoseksualce dobro pokazuje izjava poslanika Nove Srbije koji su neposredno pred 20. septembar 2009. ukazivali da gej parade ne bi ni bilo da nije usvojen pomenuti zakon. Oni su pozvali Predsednika Borisa Tadića da zajedno s premijerom Mirkom Cvetkovićem bude na čelu Povorke, pošto su njih dvojica podržali Zakon protiv diskriminacije, uz napomenu da bi Tadić i Cvetković trebalo da „izbegnu licemerje i postanu aktivni učesnici te manifestacije“.[25] Skupština Srbije je usvojila Zakon o zabrani diskriminacije u martu 2009. godine.



Nesuđena Parada ponosa, 20. septembar 2009.

Tokom marta 2009. prvi put je najavljeno da bi se Parada ponosa konačno mogla održati te godine. Nakon prvih nagoveštaja da bi parade moglo biti državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić izjavio je da će ovo ministarstvo podržati paradu. U julu se u organizaciju parade uključuje EXIT, što je za celu manifestaciju bio značajan korak. Polovinom jula organizatori saopštavaju konačan datum: Povorka ponosa biće održana 20. septembra. Sa druge strane, polako, ali sigurno Obraz i 1389 zajedno sa grupama huligana počinju da zahuktavaju atmosferu koja će kulminirati u danima pred paradu. Nedelju dana pred 20. septembar širi centar Beograda već je uveliko išaran grafitima jezivog sadržaja, od „Čekamo vas“ do otvorenih pretnji smrću. U Subotu 12. septembra u Beogradu je održana Porodična šetnja, u organizaciji Srpskog sabora Dveri. Mladen Obradović iz Obraza direktno u kameru poručuje: „Svi znaju šta će se dogoditi ako pokušaju da održe tu paradu srama i isključivu odgovornost za sve što se tada bude događalo snose organizatori. Ako misle da mogu nekažnjeno da guraju prst u oko čitavom narodu, onda se grdno varaju, čekamo ih.“ Četiri dana kasnije, tužilac Slobodan Radovanović ovakve izjave, pretnje i najave okarakterisao je kao polemičke tonove, ne videvši prostor za sopstveno delovanje.[26] Stav većine političara prema paradi i njenom otkazivanju najbolje ilustruje Dačićeva izjava koji je kao komentar na hapšenje vođa profašističkih organizacija rekao: „Uostalom, pitajte političare šta misle o tome i da li su za njih ovi koji su pohapšeni ekstremisti ili patriote!?“[27]

Za razliku od Hrvatske gde je osim predsednika Stjepana Mesića, gej paradu podržao i predstavnik Srba u tamošnjoj vladi Milorad Pupovac, koji je učesnicima poželeo „veselu, dobro posećenu i uspešnu manifestaciju“[28], u Srbiji je velika većina političara iz vlasti ćutala, a čak i kad su bili ekspilicitno upitani nisu želeli da se izjasne, a na novinarska pitanja odgovarali da su svoj stav iskazali glasanjem za Zakon protiv diskriminacije.[29] Tako je i Predsednik Srbije Boris Tadić smatrao da je svoj stav izrekao time što je potpisao antidiskriminacioni zakon.[30] Ivica Dačić koji je u svojstvu ministra policije često komentarisao pripreme za Povorku, na sednici Vlade održanoj 17. septembra uputio je kritike na račun ostatka Vlade koji na temu Povorke još uvek ćuti, zahtevajući da Vlada uputi „određenu političku poruku“ jer su „izmešane političke i policijske stvari“.[31] Nakon toga oglašava se ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić: „Zvaničan stav Ministarstva za ljudska i manjinska prava, ali i Vlade Srbije, jeste da je Povorka ponosa, zakazana za nedelju, 20. septembra, događaj koji promoviše slobodu.“ Podršku Povorci upućuju OEBS, Savet Evrope, UN i druge međunarodne organizacije, kao i ambasadori većine zemalja članica EU, a neki najavljuju i svoje prisustvo,[32] a više od 150 predstavnika medijskih kuća iz zemlje i inostranstva dobilo je akreditacije za učešće u Povorci. Učešće u Povorci najavili su i zaštitnik građana Saša Janković, beogradski ombudsman Dušanka Gaćeša, predstavnici kancelarije pokrajinskog ombudsmana, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Ministarstva za sport i omladinu.[33]

Gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, već od početka avgusta dolazi u fokus medijske pažnje zbog izjave da je Parada ponosa „nepotrebna manifestacija“[34] i odbijanja da je na bilo koji način podrži. Suočen sa kritikama on doliva ulje na vatru izjavom da je „seksualno opredeljenje privatna stvar i da treba da ostane između četiri zida.“[35] Đilas je tokom avgusta i septembra u medijima dosledno izjavljivao da ne podržava održavanje gej parade, ali sve do poslednjeg dana nije propuštao priliku da naglasi da „oni imaju to pravo, niko im to pravo ne može oduzeti.“[36] No, videćemo kako im je poslednjeg dana to pravo ipak oduzeto.

Teren za otkazivanje Povorke ponosa posebno su pripremila upozorenja visokih državnih zvaničnika o rizičnosti ovakvog skupa i izjave političara da Srbija još nije spremna za gej paradu, da parada uopšte nije politički događaj ili javno izjašnjavanje protiv parade, koje su davali mnogi političari, uključujući i najviše državne funkcionere.[37] Organizacioni odbor Povorke osudio je ovu orkestriranu kampanju: „Krajnje je neprihvatljivo da bezbednosne službe na ovako neodgovoran način plasiraju u medije informacije koje za jedini cilj imaju zastrašivanje javnosti od sukoba na ulicama Beograda.“[38] Pritisci da se parada ne održi intenziviraju se 18. septembra, dva dana uoči parade, organizatori su sa nekim ministrima i sa generalom MUP Srbije zaduženim za organizaciju protesta odvojeno razgovarali i o mogućnosti da Povorka bude odložena iz bezbednosnih razloga. Iz vrha policije nije bilo ni potvrde ni demantija ove vesti.[39] Narednog dana, 19. septembra, na razgovoru sa premijerom Mirkom Cvetkovićem organizacionom odboru manifestacije saopšteno je da je to okupljanje „ekstremno visokog rizika” i uručeno im je rešenje po kome se mesto održavanja skupa premešta s platoa kod Filozofskog fakulteta na prostor oko Ušća na Novom Beogradu.[40] Organizatori su odlučili da radije otkažu manifestaciju nego da pristanu na izmeštanje iz centra grada. Organizacioni odbor povorke izjavio je da su postojali paralelni procesi, jer iako su sve vreme imali deklarativnu podršku vlasti, na operativnim sastancima je bilo opstrukcija skupa.[41] Ogorčeni organizatori takođe su izjavili da je „država kapitulirala pred nasiljem“ i da je „država pokazala da nisu svi njeni građani jednaki“[42] Predsednik Kvirije Boban Stojanović rekao je da su najveći krivci za trenutnu situaciju u Beogradu predsednik Srbije Boris Tadić, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i ministar policije Ivica Dačić.[43]

Na izjavu da je država kapitulirala pred nasiljem odmah je reagovala Ministarka pravde Snežana Malović koja je kazala da „niko nije jači od države“.[44] Ako zaista niko nije jači od države, logično bi bilo zaključiti da država zapravo nije želela da se Povorka Ponosa zaista održi. Izvesno olakšanje oseća se i u izjavi državnog sekretara Ministarstva za ljudska i manjinska prava Marka Karadžića, koji je rekao da su otkazivanjem Povorke ponosa njeni organizatori „pokazali najviši stepen odgovornosti jer su stali u zaštitu najviših vrednosti, a to su život i sigurnost građana“.[45] Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen gostujući u „Utisku nedelje“ rekao je da je policija redovno zabranjivala sve skupove Otpora, ali da oni te zabrane nisu poštovali. No u istoj emisiji Homen je naglasio i da niko nije jači od države.[46]

Britanska medijska kuća BBC prenela je ocenu organizatora da je „država Srbija kapitulirala“.[47] Italijanska novinska agencija ANSA navodi da su različite nacionalističke i organizacije eskremne desnice najavljivale da će na svaki načih sprečiti okupljanje. ANSA navodi i da se Srpska pravoslavna crkva otvoreno izjasnila protiv parade homoseksualaca, nazivajući je „nemoralnim okupljanjem“, „povorkom srama“ i „Sodomom i Gomorom“. Vest o otkazivanju parade preneli su i „Dojče vele“, radio „Slobodna Evropa“, ali i novinske agencije u Hrvatskoj i BiH.[48] Krister Bringeus, ambasador Švedske, predsedavajuće Evropske unije, izjavio je da je „tužno i čudno“ što je održavanje Povorke ponosa u Beogradu odloženo iz bezbednosnih razloga.[49] Oglasio se i Britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort koji je takođe izrazio svoje razočaranje otkazivanjem Povorke ponosa. On je rekao da je razgovarajući sa velikim brojem ljudi stekao utisak da većina misli da Povorka ne treba da bude održana, kao i da bi njeno održavanje bilo „nedemokratsko, jer ga većina ne želi“.[50] Ambasador Holandije Ron van Dartel takođe je izrazio žaljenje zbog neodržavanja Povorke Ponosa.[51]

Nakon toga javljaju se različiti državni eksperti koji pokušavaju da racionalizuju otkazivanje gej parade tako što nabrajaju strahote koje bi se odvijale na ulicama tog 20. septembra, od načelnika Uprave policije Mladena Kuribaka koji je između ostalog rekao je cilj izgrednika bio da bukvalno poliju učesnika Povorke benzinom i zapale ih[52], do Ivice Dačića koji je tvrdio da za policiju nije bio problem da obezbedi Povorku, nego je problem što je svaki od učesnika parade bio potencijalno ugrožen pre, ali i posle skupa. Rekavši da je možda moglo da bude i 10 mrtvih.[53] Božo Prelević, nekadašnji ministar policije, rekao je da su gej aktivisti pokazali preterani egzibicionizam, jer su odbili bilo koju varijantu u kojoj se ne bi „zapalilo pola grada“.[54] Isti Božo Prelević je pre nekoliko godina rekao da ga niko ne može uveriti da su homoseksualci normalni za podizanje dece. „Ne razumem da li se oni zbog toga hvale ili žale jer ako kažu da su ih pravilno odgojili, onda priznaju da su sami degenerisani.“[55]

Kritiku je najbolje artikulisao Zoran Dragišić, profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu i autor studije bezbednosti Povorke ponosa, koji je rekao da država za dva meseca ništa nije preduzela kako bi se smanjili bezbednosni rizici i skup održao. On je tom prilikom rekao: „Povorka ponosa jeste bio visokorizičan skup. Procene bezbednosti koje su navedene u studiji pokazale su se kao tačne. Fokusirale su se grupe koje su nameravale da izvrše napad na učesnike a, takođe su pretile nasiljem i pozivale na linč. Kao što su organizatori Povorke rekli, skup je de facto zabranjen, a bezbednosni rizici bili su enormno visoki. Smatram da je država Srbija kapitulirala pred grupama huligana.“ On je naglasio da je zbog neodržavanja gej parade „Vlada Srbije pala“.[56] Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa je ocenio da atmosfera u Beogradu u poslednje vreme podseća na onu iz perioda ratova, kada su harale paravojne i kriminalne grupe. Nedeljama pre 20. septembra Beogradom su zaista patrolirale grupice neonacista i huligana, pripremajući se za dan parade i stvarajući atmosferu tenzije i straha.

Gej aktivista Predrag Azdejković je napisao da su na kraju desničari i navijači proslavili pobedu, nevladin sektor se uljuljkao u ulogu žrtve koju toliko voli, dok političari pokušavaju da se stvar što pre zaboravi do neke nove prilike kad sve krene iz početka. Organizovanje Povorke ponosa pokazalo je da LGBT aktivistička scena nije spremna da organizuje ovakav događaj, da nevladin sektor nije spreman da ga podrži, da država nije spremna da ga obezbedi, jedino su nasilnici uvek spremni da taj događaj prekinu i u tome pokazuju sve više inteligencije i spremnosti, a kako i ne bi kada imaju podršku većine građana Srbije. On je podsetio da gej i lezbejska populacija nikada nije konsultovana da li i kakav prajd želi, već joj je ta ideja nametnuta. Kasnija istraživanja na gej lezbejskim sajtovima i forumima su pokazala da LGBT populacija još uvek nije spremna za paradu. Gej lezbejski info centar je više puta ponovio da je parada organizovana zbog ličnih političkih ambicija pojedinih aktivista.[57]



Preokret ili prilagođavanje „političke volje“

Razočarenje ambasadora Holandije, Švedske i Velike Britanije, koji bi trebalo da imaju dobar uvid u očekivani razvoj događaja i politčku situaciju u Srbiji, pokazuje da funkcioneri Evropske unije nisu očekivali otkazivanje Povorke, te da su bili veoma iznenađeni potezom srpskih vlasti. Jasno je, nakon toga su usledili ozbiljni pritisci iz EU. Nije moguće tačno utvrditi spektar i intenzitet pritisaka koji su potom izvršeni na državni vrh Srbije, ali moguće je posmatrati efekte ovih pritisaka koji se mogu opisati kao preokret u vokabularu i postupcima. Efekti su brzo postali vidljivi. Na primer, svega nedelju dana nakon otkazivanja Povorke ponosa, opština Novi Beograd odlučila je da prekine saradnju sa skejt klubom „Kobaz“ čijoj školi je davala besplatan poligon za vežbanje i da otkaže sponzorisanje takmičenja koja je ovaj skejt klub organizovao, zato što su preko svog veb sajta pozvali na linč učesnika parade.[58] Ubrzo nakon toga skejt klub „Kobaz“ se javno izvinio i ogradio od izjava svog predsednika Miloša Pavlovića, a on je zbog incidenta „ponudio svoju ostavku“ i u znak izvinjenja odobrio popust od 50% u svojoj prodavnici skejt opreme svima koji pokažu legitimaciju nekog od gej udruženja.[59]

Preokret do koga je došlo nakon intervencije iz EU dobro se vidi u izjavama funkcionera Socijalističke partije Srbije. Tako šef poslaničkog kluba SPS u skupštini Srbije, Branko Ružić,koji je 2007. godine bio protiv toga da homoseksualci imaju predstavnike u parlamentu[60], u oktobru 2009. izjavljuje da ne bi imao ništa protiv da neko od ljudi na listi SPS bude homoseksualac: „Naš zadatak je da se borimo za evropske vrednosti, dakle za prava svih manjina. I ti ljudi daju svoj doprinos u oblastima kojima se bave kao i drugi, tako da to ne bi trebalo da bude problem.“.[61] Slavica Đukić-Dejanović, predsednica skupštine Srbije i potpredsednica SPS, već 21. septembra, dva dana nakon otkazivanja Povoke, izražava spremnost da se pojavi na gej paradi.[62] U decembru 2009, Aleksandar Vučić izjavljuje:„Ukoliko bi SNS bio na vlasti, niko ne bi ugrozio učesnike Parade ponosa“.[63]

Organizovanje parade ponosa u 2010. godini preuzima „Gej strejt alijansa“ koja je 2009. u julu bila isključna iz organizacionog odbora. Njihov prvi potez su sastanci sa parlamentarnim partijama. Gej strejt alijansa se krajem marta sastala sa Vjericom Radetom, ispred SRS, koja je osudila diskriminaciju, ali i rekla da SRS neće podržati održavanje Parade ponosa.[64] GSA se u aprilu sastala sa predstavnicima G17 i LDP koji su osudile su svaki oblik nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama i podržale održavanje Parade ponosa. Uz to, s G17 plus je dogovoreno da se saradnja nastavi kroz kreiranje državne strategije za borbu protiv nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama.[65] Nakon toga su se sastali sa Aleksandrom Vučićem, ispred SNS, i zajednički ocenili da su neprihvatljivi nasilje i diskriminacija građana zbog njihove različitosti. Na sastanku se razgovaralo o položaju gejeva, lezbijki, biseksualnih i transrodnih osoba u Srbiji, kao i o koracima koje država i društvo moraju preduzeti kako bi sprečili nasilje i diskriminaciju.[66] Funkcioneri DS koji su se sastali sa predstavnicima GSA, sekretar stranke Tamara Tripić i predsednik Izvršnog odbora i poslanik Marko Đurišić, rekli su da DS podržava održavanje Parade ponosa.[67] Marko Đurišić je čak imenovan u radnu grupu za organizaciju Parade ponosa nakon svoje inicijative.[68] Gej-lezbejski info centar čak je poslao molbu Srpskoj pravoslavnoj crkvi u kojoj se traži sastanak sa srpskim patrijarhom Irinejom.[69] Tridesetog juna delegaciju gej i lezbejskih organizacija primio je predsednik Srbije Boris Tadić i podržao održavanje Parade ponosa u Beogradu. Zajednički je ocenjeno da će održavanje Parade ponosa predstavljati civilizacijski iskorak i pokazati da Srbija postaje društvo bezbedno za sve svoje građane.[70] Mediji su odmah ocenili da je to veliki korak za gej i lezbejsku populaciju Srbije, jer je predsednik dao javnu reč da će Parada ponosa biti održana i da će država zaštititi učesnike. Takođe je očekivano da će predsednikova javna podrška Paradi ponosa uticati na građane koji su neprijateljski raspoloženi prema ovoj manifestaciji da ne budu agresivni prema njenim učesnicima. I gej aktivisti ocenili su da je društvena atmosfera „toplija” između ostalog i zbog toga što je veliki broj političara i javnih ličnosti dao podršku održavanju ove manifestacije.[71]

Parada ponosa biće održana 10. oktobra u centru Beograda, obznanjeno je 6. septembra. Svoje učešće u gej paradi potvrdili su ministri Ivica Dačić i Svetozar Čiplić, državni sekretar Marko Karadžić, predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović i još desetak narodnih poslanika među kojima su Željko Ivanji (G17 Plus), Nataša Vučković (DS), Elvira Kovač (SVM).[72] Marko Karadžić je izjavio: „Ne samo da ću biti na tom skupu, već ću i biti u koloni koja će šetati beogradskim ulicama.“[73] Ivica Dačić i Svetozar Čiplić podržali su inicijativu da se u Beogradu ove godine održi Povorka ponosa. Oni su na tribini u okviru festivala EXIT, kazali da Ustav Srbije, zakoni i evropske preporuke zabranjuju bilo kakvu vrstu diskriminacija. Dačić je rekao da, kao političar, i kao ministar, podržava Povorku ponosa, ali je ocenio da to nije samo pitanje za policiju nego i pitanje za društvo u celini. On je pozvao predstavnike LGBT udruženja i predstavnike medija da „isteraju političare na čistac i da ih nateraju da se jasno odrede prema pitanju podrške Paradi ponosa". Svetozar Čiplić je rekao da je promocija LGBT zapravo promocija tolerancije i zaštite ljudskih prava.[74] Članovi skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost podržali održavanje Parade ponosa u Beogradu, a Dušan Bajatović, predsedavajući Odbora za bezbednost, rekao je da vladajuća elita, kao i veći deo opozicije, podržava održavanje Parade ponosa. Član Odbora Meho Omerović istakao je da je država „na ispitu“ i da se mora poslati poruka građanima da će ekstremisti i nasilnici biti sprečeni u narušavanju bezbednosti skupa, jer oni „ne smeju biti jači od države“. S druge strane, gej aktivisti su poručili da Parada ponosa mora da uspe.[75] Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić u septembru je upozorila javne funkcionere i poslanike da se uzdrže od izjava kojima osuđuju manifestaciju Parada ponosa, jer time podstiču mržnju i netrpeljivost.[76] Zauzvrat, tradicionalne crkve i verske zajednice izjavile su da ne žele da komentarišu održavanje Parade ponosa u Beogradu, uz opasku da je u prethodnom periodu njihov stav po pitanju prava seksualnih manjina više puta saopšten.[77] Zamenik predsednika SNS, Aleksandar Vučić izjavio je da se nada da će sve u vezi s Povorkom proteći mirno.[78] Jedino je Dragan Marković Palma ostao zakleti protivnik gej parade, on je izjavio da je to velika sramota za Srbiju. „Jedinstvena Srbija i ja kao njen predsednik i čovek koji živi u centralnom delu Srbije nikada nećemo podržati tu paradu srama. Mislim da Srbija ima mnogo lepših stvari da pokaže na ulicama Beograda, nego da pokazuje kako se dva muškarca ljube u usta, i da ne znamo kako da to objasnimo deci, šta je to.“[79]


Danas, 20.3.2009.

Potpuno je očigledno da 2009. godine Povorka ponosa nije održana zbog odluke najviših državnih funkcionera i policijskih oficira da se Povorka ne održi, odnosno zbog nepostojanja odluke da se Povorka održi. Marko Karadžić je to jasno rekao u septembru ove godine: „Za razliku od prošle godine kada ovakav skup nije imao podršku države, pa je morao da bude otkazan, ove godine je drugačije.“[80] Posebno treba obratiti pažnju na Dačićevu izjavu neposredno nakon otkazivanja Povorke, da bi prilikom organizovanja sledećeg sličnog skupa u tome morali aktivno da učestvuju svi kreatori javnog mnjenja, kako bi se obezbedilo da šira javnost podrži skup. On je rekao da zadatak policije nije da stvara i oblikuje politički sistem vrednosti u Srbiji. To je zadatak političara i ostalih aktera javnog života, a ne da gledaju šta će im koji nastup doneti u marketinškom smislu.[81] Zoran Dragišić je dao svoj komentar: „Mislim da su lideri stranaka ove godine procenili da će im podrška gej paradi doneti političke poene i da zbog toga daju otvorenu podršku održavanju ove manifestacije. Osim toga, ako BIA odradi svoj deo posla oko zaštite učesnika Povorke ponosa, policija neće morati mnogo da brine”.[82]

Politička volja izvire iz volje onih koji kreiraju politiku. Povorka ponosa zakazana za 20. septembar 2009. godine nije održana zato što su srpski političari homofobi koji ne žele da se Povorka ponosa održi. Nakon pritiska koji je Evropska unija izvršila na državni vrh Srbije, političari su promenili ploču, uprepodobili svoj vokabular i pokrenuli državni mehanizam kako bi organizovali Paradu ponosa. Parada ponosa će se održati ove godine, zato što ove godine država mora da organizuje Paradu ponosa. Takva je politička volja Evropske unije. Moglo bi se reći i da su se političari okrenuli kada je dunuo jak vetar iz Evropske unije. Uostalom, to nije ništa novo – oni se uvek okreću kako vetar duva.

 

Pregled nekih izjava političara i nekih javnih ličnosti

Potpukovnik policije Miroslav Milošević, koji je bio prvi visoki funkcioner MUP imenovan u kabinet ministra Jočića, u intervjuu povodom imenovanja za načelnika Resora javne bezbednosti MUP Srbije između ostalog rekao je: „Očistićemo policiju od korumpiranih, kriminalaca, homoseksualaca, narkomana i neradnika.“[83]. Kompozitor Kornelije Kovač nikako ne bi voleo da u sauni sretne homoseksualca,[84] a Jelena Tinska poistovećuje homoseksualnost i incest.[85] Zdravka Čolića je jako pogodilo kada je neko pre tridesetak godina širio glasine da je peder, a on je baš jedan „pravi erotski ženskaroš“.[86] Toma Fila za sebe kaže da je konzervativan, te da Crkva i vojska ne odobravaju nastrane ljude.[87] Era Ojdanić kaže: „Ne volim homoseksualce. Oni su za mene nenormalna i bolesna grupa ljudi. Ne treba javno podržavati njihovu izopačenost.“[88]

Sa druge strane, iako Vesna Vukelić Vendi uvek sluša glas crkve, priznaje da se već godinama susreće sa homoseksualcima i lezbejkama koji su fantastični ljudi. Neki su joj postali i prijatelji, oni su umetničke duše i ne može da ih ne voli.[89] Goca Tržan je oštro branila homoseksualce u duelu sa političarem Miloradom Vučelićem i advokatom Tomom Filom, u emisiji „Piramida“. Rekla je: „Vi niste svesni koliko ima homoseksualaca među našim javnim ličnostima“, dodavši na kraju: „Možda sam i ja gej!“ U intervjuu nakon toga rekla je da niko nema pravo da diskriminiše ljude koji se razlikuju od većine, te da bi isto tako branila i Rome i bilo koju drugu ugroženu grupu.[90] Svetislav Basara bi rado pogledao film o gej kaubojima i kaže da se zna da su kauboji oduvek bili pederi. Nisu bili u kontaktu sa ženama tako da su gajili homoseksualne tendencije.[91] Dragan Kojić Keba smatra da homoseksualnost nije bolest i da gej ljude ne treba tretirati na takav način: „Nemam ništa protiv pedera i lezbijki. Znam dosta njih koji su pravi ili latentni homoseksualci. Ne gledam ih na drugačiji način samo zato što su takvog seksualnog opredeljenja. Ono što je kod njih izraženo, a moglo bi da im stvara dodatne probleme, jeste neprekidna unutrašnja borba zbog društvene neprihvaćenosti.“[92] Vlade Divac ističe da mu je čudno kako ljudi podržavaju borbu za prava životinja, dok su vrlo zatvoreni kad su u pitanju homoseksualci. „Ja lično imam dosta prijatelja koji su homoseksualci, posebno u Los Anđelesu. Podržavam da oni počnu s nekim normalnim životom i da imaju svoja prava, za koja i te kako treba da se izbore.“[93]

Borislav Pelević iz Stranke srpskog jedinstva pokušao je da se tokom predizborne kampanje 2004. javnosti predstavi kao jak autoritarni nacionalistički lider. U martu je na kratko priveden zbog sumnje da nosi veliku količinu naoružanja za Srbe na Kosovu i Metohiji[94], a u junu je na skupštini SSJ promovisao „novi srpski pozdrav koji su s oduševljenjem prihvatili svi prisutni članovi stranke - ispruženu ruku sa tri sastavljena prsta“[95], pozdrav kojim su se tokom drugog svetskog rata pozdravljali pripadnici Ljotićevih fašističkih formacija. Tada je rekao da „Srbija u ovom trenutku nije dorasla ideji demokratije“ i da joj je zato potrebna „čvrsta ruka“. Njegove izjave o homoseksualcima u skladu su sa tim: „Sprečićemo gej paradu u Beogradu. Ne trebaju nam pederi u Beogradu, mi trebamo čistu omladinu“[96], ili izjava da je dužnost predsednika Srbije „borba protiv kriminala, sekti, droge i homoseksualaca.“[97]

Marijan Rističević iz Narodne seljačke stranke smatra da gej populacija u Srbiji uživa veća prava nego seosko stanovništvo. Što se tiče legalizacije istopolnih brakova rekao je: „Takva zakonska rešenja postoje u nekim zapadnim zemljama, pa neka se venčavaju tamo, jer i to su važeći brakovi.“ Takođe je protiv javnih manifestacija koje propagiraju ovakve seksualne slobode. „Pa molim vas, da li bi bilo u redu da vi i ja izađemo na ulicu i skandiramo da volimo onu žensku stvar? Mi to radimo sa ženama, a oni među sobom. Lično mi takvo opredeljenje ne smeta, ali to ipak treba da ostane čovekova intima.“[98]

U moru netrpeljivih i kiselih izjava sprskih političara, odskače skoro kosmopolitska izjava Bogoljuba Karića iz 2005, koji je u intervjuu za Plejboj rekao: „Jednom je kod mene došao jedan visoki funkcioner nekadašnje Jugoslavije, tražeći savet intimne prirode. Mislio sam da mu treba kredit za kuću. Ispostavilo se da je njegov najveći problem u tome što jedan od njegovih sinova ima dečka. Pošto je bio Crnogorac, odmah se mašio za pištolj. „Ako je to njegovo opredeljenje, zaboravi pištolj, rekao sam mu, kupi mu stan i neka živi svoj život. Jeste da je to teško za naše shvatanje i mentalitet, jer smo mi ljudi koji drugačije na to gledaju, ali bićemo smešni ako se primitivno ponašamo. Kad se onaj funkcioner malo oslobodio, podsetio sam ga da svi na svetu psuju majku, jedino Crnogorci psuju oca, prema tome, u genima su orijentisani prema muškarcima. Ljudi na ovoj maloj planeti moraju maksimalno da se razumeju i pomažu. To sam i svojoj deci rekao, kad su me pitali šta mislim o homoseksualcima.“[99]

Milanka Karić je tokom predizborne kampanje 2008. izbegla da se izjasni po pitanju istopolnih brakova, ali je rekla da je „protiv bilo kakve vrste nasilja ili diskriminacije prema homoseksualcima“, kao i „da su takva lica u BK-grupi zauzimala neka od rukovodećih pozicija.“[100] Bivši portparol Karićeve partije „Pokret snaga Srbije“, Dejan Mileković, 2006. godine je izjavio da „nema ništa protiv sklapanja braka istog pola“, ali mu nije jasno kako bi u tom slučaju „objasnio deci da je to ružno.“[101]


Srpska radikalna stranka, pre i posle podele

U martu 2003, prilikom usvajanja Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, poslanici SRS smatrali su da član 25. kojim se „jemči pravo na sklapanje braka na osnovu slobodno datog pristanka budućih supružnika“ nije dovoljno precizan pa se može steći utisak da se u Srbiji mogu sklapati i brakovi između homoseksualaca.[102]

Dragan Todorović, potpredsednik SRS, homoseksualce tretira „u skladu sa odlukom Svetske zdravstvene organizacije i smatra da će u budućnosti medicina toliko uznapredovati da će možda uspeti da iskoreni homoseksualnost.“[103] Početkom 2010. Todorović je, stavljajući upakovane roze čarape na skupštinsku klupu, ispred mesta gde je sedeo ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić rekao: „Ovaj deo odeće biće vam potreban za Evropu“[104] On ne bi voleo neko ko se javno deklariše kao homoseksualac bude funkcioner SRS. Ukoliko bi neka druga partija to učinila, Todorović bi to video kao posledicu delovanja homoseksualnog lobija koji „na sve načine pokušava da uruši vrednosti na kojima smo vaspitavani.“[105] Narodni poslanik Zoran Krasić uporno proziva drugog poslanika da je „u vojsci spavao sa desetarom“.[106] Milorad Mirčić, poslanik SRS, skeptičan je povodom ulaska Srbije u EU, jer ćemo morati da radimo i one stvari koje nam nisu u interesu, na primer da legalizujemo homoseksualne brakove.[107]

Tomislav Nikolić je 2004. izjavio da je protiv istopolnih brakova „jer su ga učili da je smisao braka potomstvo, makar teoretska šansa stvaranja potomstva“, a toga u homoseksualnim brakovima nema. On dodaje da ga nije briga ko će sa kim da živi, ali to može drugačije da se nazove, „možda zajednički život, ali brak – ne.“[108] Dve godine kasnije, 2006, Nikolić izjavljuje da je homoseksualnost bolest. „Oni treba da se leče. Ako nas Evropa ne bude htela zato što prava homoseksualaca nismo rešili na bolji način, onda nam takva Evropa i ne treba.“[109] A dve godine nakon toga, kao predsednički kandidat početkom 2008. izjavljuje: „Naš stav je upravo onakav kakav je bio i do sada. Osuđivao sam razbijanje pokušaja gej parade i rekao sam da su ih tukli prikriveni homoseksualci. Neću da se mešam u ono šta Bog uradi, ali ja to ne mogu niti hoću da forsiram. Kad budem na vlasti, homoseksualci će imati parade i biće potpuno bezbedni, ali neće biti propagiranja homoseksualizma niti sklapanja brakova.“[110]

Vučić je u 2004. homoseksualnicma obećavao da ako on postane gradolačelnik neće biti zatvaranja mesta na kojima se sastaju i neće biti maltretiranja. Tom prilikom je rekao da su svi oni koji su netrpeljivi prema gej populaciji i otvoreno agresivni prema njima, zapravo prikriveni homoseksualci.[111] Dve godine kasnije, 2006. izjavio je da ne podržava homoseksualce, ali ih nikada ne bi progonio.[112]


U Palminoj ‘ladovini

Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine, poznat je po svojim homofobičnim izjavama. Još 2001. godine, kada je ušao u parlament, govorio je da među poslanicima ima homoseksualaca i da neće s njima ni kafu da popije.[113] Sredinom 2007. je tvrdio da u Jagodini nema ni jednog homoseksualca. „Sve ih znam i znao bih da je neko homoseksualac, u Jagodini nema takvih. Kada bih znao nekog homoseksualca, svima bih rekao da s njim ne pričaju. O čemu biste mogli da razgovarate s čovekom koji ljubi drugog muškarca i da ne kažem šta sve još radi? Za mene je to čin protiv civilizacije. A ako tvrdite da u Evropi nije tako, onda nam Evropa i ne treba. Šta ću u Evropi ako će tamo da me vode pederi? Mi smo narod koji ne priznaje pedere, ovde njih prave nevladine organizacije.“[114] Gej aktivista Boban Stojanović je Palmi, između ostalog, odgovorio i da homoseksualnost ne podstiču nevladine organizacije, već država, jer muškarce šalje u vojsku, manastire i zatvore, gde su jedni drugima jedini izbor.

Palma je odlučio da javnosti nagovesti jednog političara koji je gej: „Bila je jedna partija koja se tada zalagala za sklapanje homoseksualnih brakova i među njima je bio jedan nižeg rasta čije se prezime ne završava na "ić", pa vi sad pogađajte koji je.“[115] On bi glatko odbio da profesionalno sarađuje sa bilo kojim homoseksualcem, jer takve sklonosti ne podržava Srpska pravoslavna crkva. Pa čak i da mu ponude mesto predsednika Vlade, odbio bi: „Hvala vam ljudi, ali ja neću da radim sa 'pozadincem', neka guzi druge - mene, bogami, neće...“[116] „Zar mi njima treba da dozvolimo da sutra prave homoseksualne predstave?! I da sve to naša deca gledaju?“, a „ima i jedan opozicioni poslanik koji sve vreme vrcka, uvija se kad ide. A ima i počupane obrve, sređene, tanke. Možda se čak i depilira. A tek kako ide do govornice u Skupštini! Kad krene da vrcka, moram da okrenem glavu u stranu. Samo da ga vidite...“[117] Ove godine je izjavio: „Mene je samo strah da među ministrima ne bude pedera. Da li su masoni, ne zanima me, to poštujem kao privatnu stvar“.[118]„Ja samo zastupam program JS i svoje lične stavove, a to je da se borim protiv bele kuge! Pa ako je tako, kako onda mogu da podržim dvojicu muškaraca koji ne mogu da imaju svoju bebu?!“[119]


Demokratska stranka

Boris Tadić je 2004. godine izjavio da je protiv legalizacije homoseksualnih brakova, da ga zanimaju „pro-životne politike“. On kaže da ne veruje da su homoseksualni brakovi onaj porodični ambijent koji za decu može da bude pospešujući.[120]

Lejla Ruždić, poslanica DS i predsednica skupštinskog Odbora za ravnopravnost polova, kaže da je brak je po definiciji zajednica muškarca i žene, te da druga vrsta zajednice mora da ima drugo ime.[121] Miloš Jevtić ima jako loše mišljenje o homoseksualcima. Naime, on je deklarisani heteroseksualac.[122] U prvoj polovini 2007. godine, Božidar Đelić je dokazivao javnosti da nije homoseksualac ucenjen od stranih agentura: „Volim samo i isključivo žene, a pošto su Srpkinje najpametnije i najlepše, ja sam veoma srećan muškarac.“ Dodao je: „Pa, molim vas lepo, te iste novine koje sada o meni pišu kao o homoseksualcu do sada su najmanje pet puta objavili priče o nekoliko mojih švalerki.“[123]


Demokratska stranka Srbije

Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba jedan je od najglasnijih homofoba. Iako je on pre svega muzičar možemo ga svrstati i među političke ličnosti. Ne samo jer je bio savetnik pri Ministarsvu kulture u Koštuničinoj vladi, već i zbog njegovih kontinuiranih vulgarnih antikomunističkih i nacionalističkih pesama i izjava devedesetih. On je 2003. izjavio da homoseksualnost nije normalna, da je to nije stvar izbora nego bolest i da je nikako ne treba tretirati drugačije. „Neka se krešu u bulju, ali neka to rade kući. Još bi bolje bilo da idu u Saudijsku Arabiju da se tamo krešu.“[124] Kada je minstarstvo u kome je bio savetnik 2004. godine poništilo odluku o dodeljivanju novca gej sajtu Kvirija, koju je donela prethodna vlast, Bora Đorđević je izjavio da je izuzetno srećan zbog toga.[125]

Dragan Šormaz kaže da iako nije lekar smatra da homoseksualnost jeste poremećaj i dodaje da ukoliko se lekari izjasne da to nije bolest, onda će to sa stručne strane biti u redu, ali u ljudskom smislu to sigurno jeste poremećaj.[126] A, što se tiče parade, može, ali neka homoseksualci sami sebe zaštite.[127] Miloš Aligrudić smatra da istopolni brakovi nisu u interesu društva.[128]


Nova Srbija

Velimir Ilić, koji je u tom trenutku bio Ministar za infrastrukturu, sredinom 2007. u emisiji „Recite narodu" na TV Foks tražio je od predsednika skupštine Vojvodine, Bojana Kostreša da prizna da ima dečka i dodao da svi znaju da je Bojan Pajtić homoseksualac! Prema rečima Ivice Dačića, koji je bio treći gost u studiju, Ilić se tokom pauze za reklame obratio Kosrešu rečima: „Je li Bojane, je imaš ti dečka? Pa, dobro, to je sada moderno, nemoj da se stidiš, slobodno kaži...“ Publika je ovo Ilićevo pitanje propratila burnim aplauzom i gromoglasnim smejanjem. Velja je dodao: „Ma, nije to ništa strašno, evo i Bojan Pajtić ima dečka, svi znaju za to, pa šta mu fali...”[129] No, sve ovo ne sprečava Ilića da bude počastvovan time što se sviđa homoseksualcima i što ga smatraju seksipilnim.[130]

Dubravka Filipovski iz „Nove Srbije“ tokom predsedničke kampanje 2008. izjavila je se njena partija zalaže za „zdravu porodicu, za brak između muškarca i žene, za porodicu koja ima decu.“[131] Aleksandra Janković, narodni poslanik NS, protiv je održavanja gej parade u Beogradu. „To bi isto bilo kao kada bih podržavala parade narkomana ili pedofila. Gej lobi je toliko snažan, da su uspeli da homoseksualnost prikažu kao alternativan način funkcionisanja ličnosti, a ne kao bolest i poremećaj.“ Dodala je da u Srbiji nisu ugrožena prava manjina, nego prava većine i da je ne začudilo da se za nekoliko godina u Beogradu održi parada heteroseksualaca, u kojoj bi rado učestvovala.[132] Naredne 2009. godine rekla je: „Pozivam gej lobi da se malo primiri i pusti nas sirote heteroseksualce da volimo i uživamo u suprotnom polu“[133], a povodom najavljene Parade ponosa: „Ovo nije dobar trenutak za održavanje gej parade. Smatram da je to visokoprovokativan skup za mnoge ljude u Srbiji. Nasilje na tom skupu je izvesno.“[134] Zoran Ostojić, poslanik LDP, upitao je Miroslava Markićevića iz NS: „Da li bi više voleo da ti kćerka bude lezbejka ili da se uda za crnca?“ [135]


Socijalistička partija Srbije

Prema istraživanju CeSID iz 2008. godine, čak 94 odsto ispitanika koji su pripadnici SPS-a ima negativan odnos prema homoseksualnosti.[136] Na ovaj podatak prirodno se nadovezuje retrogradna izjava poslanika SPS Rajka Baralića koji je tokom rasprave o Predlogu porodičnog zakona, 2005. godine za skupštinskom govornicom rekao da „emancipacija žena spušta natalitet“.[137]

Uroš Šuvaković smatra da je homoseksualnost oblik socijalne patologije.[138] Milorad Vučelić je protiv gej brakova, ali i protiv gej parova, jer je homoseksualnost „agresivna ideologija.“[139] Velimir Bata Živojinović smatra da homoseksualnost nije normalna jer je protiv samog zakona prirode.[140] Predsednik Izvršnog odbora SPS-a Branko Ružić se boji, ako se odobri testiranje poslanika na narkotike, sledeći korak bi mogao biti insistiranje da i homoseksualci imaju svoje predstavnike u parlamentu.“[141]

Zoran Baki Anđelković je 2004. u jednom intervjuu rekao da u srpskoj politici ima pedera, ali nema nijednog u SPS-u. „Najveći problem je to što oni kriju da su homoseksualci. Evo, ja u mojoj firmi imam jednog koji to ne krije, svi to znaju i niko mu ne pravi problem.“ On je naglasio da u SPS-u nema nijednog homoseksualaca. „Nismo mi takva struktura. Mi smo klasična srpska partija, tradicionalna u svemu, pa i u seksu.“[142] Ako je Švarceneger zabranio homoseksualcima da usvajaju decu, kako bi to mogla da dozvoli Srbija kojoj preti bela kuga? Uostalom ima li išta lepše između ljubavi žene i muškarca?![143] Anđelković bi im ipak dopustio ustavno pravo javnog okupljanja: „Kad mogu „Žene u crnom“, mogu i oni.“[144]

Sa druge strane, potpredsednik SPS, Milutin Mrkonjić kaže da saradnike nikada ne bi birao po polu ili seksualnim sklonostima. „Jedno je posao, a drugo uživanje! Prema tome, ljude na poslu ne bih delio na muškarce i žene ili na pedere i lezbijke, već na sposobne i nesposobne, poštene i lopove, radnike i neradnike.“[145] Kada je bio kandidat za predsednika, izjavio je: „Iako neki to smatraju bolešću, defektom, kao predsednik ću se zalagati za zaštitu prava svih građana Srbije, pa i pripadnika seksualnih manjina, jer niko u državi ne sme biti diskriminisan po bilo kom osnovu.“, ali je rekao i da ne podržava legalizaciju istopolnih brakova, kao i da „Gej paradama, naravno, ne bih prisustvovao, jer nisam vaspitavan u tom duhu.“[146]

Partiju ujedinjenih penzionera Srbije gej parada ne zanima pošto nije iz „njihovog vremena“.[147]


G17 Plus

Miloljub Albijanić, šef poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Srbije, izjavio je da G17 plus smatra da svi građani Srbije imaju pravo da biraju i budu birani. „Istovremeno ističemo da je potrebno poštovati ogromnu većinu građana Srbije, koji su porodični ljudi i čuvaju svoju tradiciju.“[148] Portparolka G17 plus, Ivana Grbić, otvoreno je izjavila: „Protiv sam homoseksualaca.“[149] Međutim, Snežana Stojanović-Plavšić je početkom 2007. rekla da bi njena stranka podržala registrovanje vanbračnih homoseksualnih zajednica, ali da u ovom trenutku u Srbiji nije moguće podržati pravo seksualnih manjina na klasičan brak.[150]

Kada je 2007. godine izbila afera jer Zavod za transfuziju krvi nije prihvatao homoseksualce kao dobrovoljne davaoce krvi, Tomica Milosavljević, u svojstvu Ministra zdravlja, izjavio je da pitanja o seksualnoj orijentaciji „nisu slučajno u upitniku, već zbog potencijalnog rizika od seksualno prenosivih bolesti, poput HIV, hepatitisa i drugih“, te da smatra da je u ovom slučaju „opravdanje u opštoj koristi“.[151]

[1] Blic, 06.05.2003; Strana: 16

[2] Danas - specijalni dodatak, 10.09.2004; Strana: 6

[3] Vreme, 26.06.2008; Strana: 8

[4] Vreme, 17.04.2008; Strana: 15

[5] Vreme, 26.06.2008; Strana: 8

[6] NIN, 18.12.2003; Strana: 33

[7] Dnevnik, 16.01.2008; Strana: 3

[8] Standard, 15.08.2008; Strana: 28

[9] Politika, 11.01.2008; Strana: A7

[10] Večernje novosti, 12.07.2005; Strana: 21

[11] Glas javnosti, 20.07.2005; Strana: 6

[12] Kurir, 11.10.2005; Strana: 5

[13] Danas, 12.01.2008; Strana: 2

[14] Danas, 02.02.2010; Strana: 20

[15] Blic, 08.06.2004; Strana: 2

[16] Kurir, 02.04.2005; Strana: 3

[17] Dnevnik, 26.02.2009; Strana: 14

[18] Politika, 27.02.2009; Strana: A6

[19] Politika, 11.01.2008; Strana: A7

[20] Danas, 24.04.2008; Strana: 4

[21] Politika, 28.06.2006; Strana: A9

[22] Blic, 05.03.2009; Strana: 2

[23] Press, 17.03.2009; Strana: 6

[24] Kurir, 14.03.2009; Strana: 2

[25] Glas Javnosti, 19.09.2009; Strana: 4

[26] Vreme, 24.09.2009; Strana: 10

[27] Blic, 22.09.2009; Strana: 5

[28] Kurir, 30.06.2008; Strana: 5

[29] Press, 16.09.2009; Strana: 4

[30] Glas Javnosti, 17.09.2009; Strana: 2

[31] Blic, 18.09.2009; Strana: 8

[32] Vreme, 24.09.2009; Strana: 10

[33] Danas, 19.09.2009; Strana: 2

[34] Danas, 08.08.2009; Strana: 14

[35] Kurir, 09.08.2009; Strana: 5

[36] Press, 16.09.2009; Strana: 4

[37] Press, 16.09.2009; Strana: 4

[38] Kurir, 17.09.2009; Strana: 5

[39] Blic, 19.09.2009; Strana: 11

[40] Politika, 20.09.2009; Strana: A7

[41] Dnevnik, 20.09.2009; Strana: 3

[42] Glas Javnosti, 20.09.2009; Strana: 8

[43] Borba, 21.09.2009; Strana: 2

[44] Politika, 20.09.2009; Strana: A7

[45] Press, 20.09.2009; Strana: 5

[46] Vreme, 24.09.2009; Strana: 10

[47] Borba, 21.09.2009; Strana: 3

[48] Blic, 20.09.2009; Strana: 4

[49] Press, 20.09.2009; Strana: 5

[50] Kurir, 22.09.2009; Strana: 2

[51] Press, 22.09.2009; Strana: 4

[52] Vreme, 24.09.2009; Strana: 14

[53] Press, 21.09.2009; Strana: 3

[54] Press, 20.09.2009; Strana: 4

[55] Evropa, 23.02.2006; Strana: 42

[56] Borba, 21.09.2009; Strana: 2

[57] Borba, 26.09.2009; Strana: 34

[58] Blic - Beograd, 28.09.2009; Strana: 11

[59] Danas, 05.10.2009; Strana: 15

[60] Press, 20.08.2007; Strana: 3

[61] Glas Javnosti, 01.10.2009; Strana: 3

[62] Danas, 21.09.2009; Strana: 1

[63] Kurir, 27.12.2009; Strana: 2

[64] Kurir, 30.03.2010; Strana: 2

[65] Dnevnik, 02.04.2010; Strana: 3

[66] Press, 18.04.2010; Strana: 4

[67] Blic, 10.04.2010; Strana: 3

[68] Blic, 23.07.2010; Strana: 2

[69] Politika, 15.07.2010; Strana: A8

[70] Danas, 01.07.2010; Strana: 5

[71] Politika, 02.07.2010; Strana: A7

[72] Press, 08.09.2010; Strana: 5

[73] Press, 09.09.2010; Strana: 5

[74] Politika, 10.07.2010; Strana: A8

[75] Kurir, 22.07.2010; Strana: 5

[76] Kurir, 14.09.2010; Strana: 3

[77] Politika, 09.09.2010; Strana: A8

[78] Press, 07.09.2010; Strana: 5

[79] Press, 08.09.2010; Strana: 5

[80] Press, 09.09.2010; Strana: 5

[81] Blic, 22.09.2009; Strana: 5

[82] Politika, 08.06.2010; Strana: A8

[83] Nedeljni telegraf, 17.03.2004; Strana: 6

[84] NIN, 19.06.2003; Strana: 62

[85] Blic, 09.03.2003; Strana: 6

[86] Blic, 22.04.2004; Strana: 24

[87] Srpski nacional, 26.04.2006; Strana: 5

[88] Kurir, 11.05.2008; Strana: 12

[89] Nedeljni telegraf, 07.07.2004; Strana: 38

[90] Kurir, 18.10.2005; Strana: 13

[91] Evropa, 23.02.2006; Strana: 42

[92] Kurir, 11.05.2008; Strana: 12

[93] Kurir, 26.02.2009; Strana: 22

[94] Politika, 24.03.2004; Strana: A7

[95] Internacional, 06.06.2004; Strana: 5

[96] Balkan, 06.06.2004; Strana: 3

[97] Kurir, 14.06.2004; Strana: 5

[98] Politika, 11.01.2008; Strana: A7

[99] Playboy, 01.02.2005; Strana: 47

[100] Dnevnik, 16.01.2008; Strana: 3

[101] Srpski nacional, 06.05.2006; Strana: 5

[102] Politika, 01.03.2003; Strana: A1

[103] Politika, 11.01.2008; Strana: A7

[104] Kurir, 12.04.2010; Strana: 4

[105] Glas Javnosti, 01.10.2009; Strana: 3

[106] Dnevnik, 15.04.2006; Strana: 3

[107] Evropa, 10.11.2005; Strana: 28

[108] Blic, 08.06.2004; Strana: 2

[109] Kurir, 24.10.2006; Strana: 2

[110] Standard, 29.02.2008; Strana: 20

[111] Playboy, 01.09.2004; Strana: 66

[112] Srpski nacional, 19.05.2006; Strana: 4

[113] Press, 17.03.2009; Strana: 6

[114] Kurir, 02.06.2007; Strana: 2

[115] Press, 01.07.2007; Strana: 7

[116] Press, 15.06.2007; Strana: 4

[117] Press, 17.03.2009; Strana: 6

[118] Kurir, 23.06.2010; Strana: 2

[119] Press, 11.09.2010; Strana: 5

[120] Blic, 08.06.2004; Strana: 2

[121] Kurir, 24.10.2006; Strana: 2

[122] Srpski nacional, 05.05.2006; Strana: 5

[123] Press, 12.04.2007; Strana: 4

[124] Balkan, 08.10.2003; Strana: 16

[125] Glas javnosti, 08.06.2004; Strana: 16

[126] Glas javnosti, 18.05.2005; Strana: 6

[127] Kurir, 30.06.2008; Strana: 5

[128] Kurir, 11.10.2005; Strana: 5

[129] Press, 14.06.2007; Strana: 5

[130] Glas Javnosti, 03.12.2007; Strana: 2

[131] Danas, 12.01.2008; Strana: 2

[132] Kurir, 30.06.2008; Strana: 5

[133] Kurir, 04.03.2009; Strana: 2

[134] Press, 27.05.2009; Strana: 10

[135] Kurir, 15.03.2009; Strana: 2

[136] Vreme, 17.04.2008; Strana: 15

[137] Danas, 12.02.2005; Strana: 4

[138] Srpski nacional, 12.05.2006; Strana: 5

[139] Srpski nacional, 27.04.2006; Strana: 5

[140] Srpski nacional, 27.05.2006; Strana: 5

[141] Press, 20.08.2007; Strana: 3

[142] Kurir, 25.11.2004; Strana: 5

[143] Kurir, 11.10.2005; Strana: 5

[144] Kurir, 30.06.2008; Strana: 5

[145] Press, 15.06.2007; Strana: 4

[146] Kurir, 10.01.2008; Strana: 5

[147] Press, 16.09.2009; Strana: 4

[148] Kurir, 25.11.2004; Strana: 5

[149] Srpski nacional, 03.05.2006; Strana: 4

[150] Evropa, 18.01.2007; Strana: 6

[151] Danas, 09.07.2007; Strana: 2