|
|
|
ŽIVKO JE KROZ ŽIVOT IŠAO BAJKOM I SNOVIMA 1. Jun 2018. godine
Večernje novostiVESNA PEĆANAC I PETAR NIKOLIĆ, SUPRUGA I SIN LEGENDARNOG CRNOGORSKOG REDITELJA I SCENARISTE
SVEČANE projekcije digitalno restaurisanog filma “Lepota poroka” Živka Nikolića (1941-2001) pokazale su se kao kulturni događaji - 29. maja na Kalemegdanskoj terasi, uz deo glumačke ekipe ovog kultnog ostvarenja, daru legendarnog reditelja i scenariste dirljivo su se poklonili i mnogobrojni beogradski filmski stvaraoci.
Veče kasnije, u Jugoslovenskoj kinoteci, “Lepota poroka” ispraćena je i ovacijama “obične” publike.
Presrećna sam, mislim da je ovo moralo da se desi, jer je Živko ostavio velika dela, i sve do sada nije dobio mesto u našoj kinematografiji koje je zaslužio. Zahvalna sam Kinoteci koja je Živku vratila taj dug i njegove filmove proglasila kulturnom baštinom - kaže, za “Novosti”, glumica Vesna Pećanac, supruga jednog od najznačajnijih jugoslovenskih i crnogorskih filmskih autora.
Ističući da je i Živku “tamo gore” sigurno beskrajno drago novo vrednovanje njegovih filmova, Vesna Pećanac se na trenutak priseća i nepodnošljive težine njegovog odlaska i poslednjih godina njihovog života.
Živko nije snimao od svoje 49. godine, uprkos uspehu i nagradama koje su njegovi igrani i dokumentarni filmovi imali u svetu. Francuska akademija nauka godinama ga je stavljala na prvo mesto liste deset najboljih dokumentarista sveta, a ovde niko nije hteo da mu da novac za snimanje novog filma. Ali nije se žalio, bio je tih, dostojanstven, stidljiv, nenametljiv, nikoga nije hteo da opterećuje, i samo sam ja znala kako je to teško preživljavao. Bili smo vrlo siromašni, jedva smo se prehranjivali, jer Živko nije bio praktičan čovek. Bio je sanjar, on je i u životu hodao snovima kao i u svojoj umetnosti. Ali nismo roptali u toj našoj sirotinji, ni od koga ništa nismo tražili, još uvek smo imali u sebi neko zrno radosti, pogotovu Živko.
Kada je preminuo, priseća se Vesna, ljudi iz naše kulture hteli su da ga sahrane u Aleji zaslužnih građana, a on je želeo da “spava” među svojim najmilijima, u Crnoj Gori, pored svojih Ogradica.
U dogovoru sa sinovima odlučila je da sahrana bude javna i da onima koji su se ogrešili o Živka da priliku da dođu, da mu zapale sveću i da se “pomi re” sa njim, jer je Živko za života uvek sve praštao. Supruga reditelja upamćenog po izuzetnom daru, gospodstvu, šarmu, koja je svojim ulogama i sama ostavila veliki trag (u svim Živkovim antologijskim filmovima, u ostvarenjima reditelja poput Puriše Đorđevića, Jovana Jovanovića, Dragana Kresoje..., u kultnim serijalima TV Beograd, svojoj matičnoj kući Ateljeu 212), posle njegove smrti povukla se iz profesije.
Nisam mogla da igram, mnogo sam bila besna i mnogo sam patila, a novine su objavljivale izmišljotine, izjave i intervjue koje nikada nisam dala. Išla sam skoro kod svih ministara kulture posle Živkove smrti nadajući se da će mi pomoći, a niko od njih nije hteo ni da me primi. Nije me primio čak ni minister koji je pre toga bio upravnik Ateljea 212, kuće u kojoj sam penzionisana. Ali prebolela sam sve to, vratila sam se profesiji i svima sam sve oprostila. Kada sam se jednom prilikom srela s tim ministrom, zahvalila sam mu što me nije primio, jer mi je tako, zapravo, mnogo pomogao. Izdigla sam se iz svog jada u jednoj divnoj predstavi, monodrami koju sam napisala i režirala, i uzviknula, kao što govori i njen naslov, “O, kakav divan dan!”.
Predstava je lična ispovest glumice o njenom detinjstvu, odrastanju, porodici, deci, jer, kao što je Živko govorio, “ljudi nose svoj brašnjenik na štapu, i ne mogu pobeći od detinjstva”, a pokazala se kao fenomen - Vesna je do sada igrala 1.875 puta. Od Ateljea 212, pozorišnih scena u regionu, Americi, Australiji, do naših škola, fakulteta, biblioteka..., očaravala je publiku svojom duhovitom pričom i izuzetnim glumačkim darom.
Iza oblaka je, Bogu hvala, stiglo sunce, a i Živko je opet tu sa svojim digitalizovanim filmovima. S njim sam živela bajku, mnogo je bolelo kada je prestala, i mnogo mi je snage bilo potrebno da se vratim životu. Posle monodrame “O, kakav divan dan”, koja je na zahtev kongresa psihologa i lekara ušla u vaspitni program celog našeg školstva, spremna sam za novu predstavu.
Taj trenutak sam jako dugo čekala, jer će to biti moja i Živkova ljubavna priča. Terali su me da napišem knjigu o njemu, ali to ne mogu. Mnogo ružnog su mu uradili neki ljudi, a mene to ne zanima, neću uopšte da se podsećam teških stvari. U predstavu o nama ući će samo ono što je bilo lepo, jer čovek sam bira s koje će strane posmatrati život. Ova priča će biti pogled s one druge, lepše strane, kako je i Živko do kraja hranio svoje snove - ističe Vesna Pećanac
Antrfile:
I Bergman mu se divio
SIN Živka Nikolića, Petar, koji je i sam završio akademiju za pozorišnu i radio režiju, seća se svog oca kao čudesnog umetnika, čoveka drugačije “frekvencije” od svih ljudi koje danas možemo da sretnemo.
Živko je imao jedan mir, blagost, svaka njegova reč je bila umilna, iskrena, i nijedna nije bila ni višak ni manjak. Mislim da je znao da je napravio filmove koji će trajati večno, bez obzira na sve muke i probleme koje je imao u ovoj našoj sredini.
S dobronamernim humorom govorio je o našim zabludama vezanim za poimanje života, patrijarhalnu tradiciju, za naše odnose s drugim ljudima, s crkvom, sopstvenim telom. Bergman je, recimo, za njegov film “Jovana Lukina” izjavio da je to najbolji portret žene urađen na filmu - ističe Petar.
Autor: RADMILA RADOSAVLJEVIĆ
|
|
Arhiva vesti
|
