O medijskoj pismenosti

Odlomak iz knjige „O medijskoj pismenosti“ Velimira Ćurgusa Kazimira

Šta  su mediji, koliko im verujemo, šta od njih očekujemo

Vreme u kojem živimo veoma često  se definiše kao vreme kojim vladaju informacije. Ponekad se čini da informacije postoje same za sebe, i da njihovo postojanje ne zavisi  samo od čovekove delatnosti nego ni od njegovog prisustva. Vladavina informacija, neki smatraju da je u pitanju svojevrsni teror, proteže se od polja nauke do najintimnijih delova ljudskog života. Predmet informativne revolucije su i najnovija otkrića na polju genetike kao i ko je, i kako, proveo noć sa nekim glumcem ili glumicom. Pa ipak, i pored tolikog obilja raznovrsnih i atraktivnih informacija često imamo utisak da smo nedovoljno ili pogrešno informisani o stvarima i događajima koji direktno utiču na naše živote. Kao da poplava trivijalnih i bizarnih informacija maskira ono što se stvarno dešava i što može imati dalekosežni uticaj na naše živote. Prvo što nam tim povodom pada na pamet su klimatske promene i katastrofa koju može da izazove globalno zagrevanje naše planete. Ovaj proces nije od juče. On je primećen pre nekoliko decenija. A tek je sada postao tema od opšteg značaja.

Da li se danas manje zna o svemu nego što je to bio slučaj juče? Ulazimo u sferu tzv. opšte kulture i kvaliteta opšteg obrazovanja što nije ni malo slučajno kad se povede rasprava o standardima društvenog ponašanja i medijima u savremenom svetu.

Šta, u stvari, mi danas očekujemo od medija? Da nas obaveste, obrazuju, prosvetle, oplemene, upozore, užasnu ili jednostavno zabave? Ne znamo šta ćemo pre. Hteli bismo odmah i sve. A kad dobijemo ono što tražimo da li u to bespogovorno verujemo, da li se prepuštamo da mediji, i političari preko njih, odluče umesto nas? Ili sumnjamo u sve što se pojavi u medijima i mnogo više se oslanjamo na urbane legende i glasine do kojih dolazimo „sasvim slučajno“. Najveći broj urbanih legendi i glasina, međutim, dolazi iz sveta medija, politike i estrade. Ne možemo biti sigurni ko ih je, i u koju svrhu, pustio u promet.

Slepo poverenje u odštampanu reč ili u poruku puštenu preko neke nacionalne televizije, posebno one državne, sve manje je prisutna u svakodnevnom životu. Ipak, i dalje se mnogo više veruje nego što se sumnja. Odnosno, veruje se detaljima a sumnja u globalnu sliku i objašnjenje. Objavljena fotografija sa podacima o ličnosti, koja je tim opširnija ukoliko je reč o poznatoj, javnoj ličnosti, kao i opis događaja u koji je ličnost umešana, biće prihvaćen kao istinit i autentičan bez mnogo proveravanja. Čak i ukoliko se posle nekoliko dana ceo događaj demantuje veliki broj medijskih vernika ostaće ubeđen u istinitost prve verzije.

Ali javnost može biti izmanipulisana ne samo kad su u pitanju ličnosti i događaji vezani za njih već i kad su u pitanju opštepoznati prirodni fenomeni.

Jedan od poslednjih medijskih eksperimenata koji se odigrao na nacionalnom nivou bila je kampanja o opasnostima za građane od totalnog pomračenja sunca, 16. avgusta 1999. Pod uticajem te kampanje Srbija je verovatno bila jedina zemlja u Evropi u kojoj su građani bili toliko zaplašeni opasnim dejstvom pomračenja da su masovno ostali zatvoreni u svojim stanovima. To je,  nesumnjivo, bio model koji je pokazao koliko su ljudi podložni raznim oblicima medijskih manipulacija i na koji se način mediji mogu zloupotrebiti. Proglasiti nekoga za izdajnika, otpadnika ili neprijatelja preko medija nije ni malo teško, ući u nečiji privatni život, ismejati ga i izložiti javnom ruglu, takođe predstavlja nešto krajnje jednostavno.

Knjigu Velimira Ćurgusa Kazimira „O medijskoj pismenosti“ u PDF formatu možete preuzeti odavde.